ERP ili MES? Odluka u proizvodnim procesima

Mnoge kompanije još uvek pokušavaju da otkriju uzrok kašnjenja u proizvodnji putem telefonskih poziva, Excel tabela i sećanja šefova smena. U takvim situacijama, ERP ili MES pitanje nije samo izbor softvera: potrebno je odlučiti da li prvo treba urediti poslovne procese, svakodnevno izvršenje proizvodnje ili nedostajuću vezu između ova dva područja.

ERP i MES odgovaraju na različite probleme, stoga nijedan nije univerzalna zamena za drugi. Da biste doneli dobru odluku, potrebno je razjasniti gde nastaje operativna nesigurnost, koji podaci moraju biti pouzdani i koliko brzo uprava mora reagovati na odstupanje u proizvodnji.

Šta pokriva ERP, a šta MES?

ERP, odnosno sistem za upravljanje resursima preduzeća, objedinjuje resurse i poslovne transakcije kompanije. Tipično, u njemu se pojavljuju narudžbine kupaca, nabavke, zalihe, procesi fakturisanja, finansijski podaci, osnovni podaci o artiklima, informacije o dobavljačima i planovi proizvodnje na visokom nivou. ERP pokazuje šta je potrebno za rad kompanije, koje zalihe su dostupne i koje poslovne obaveze treba ispuniti.

MES, odnosno sistem za izvršenje proizvodnje, s druge strane, upravlja stvarnim tokom proizvodnje. Prati gde se nalazi radni nalog, na kojoj radnoj stanici se radi, koji materijali su korišćeni, ko je izvršio operaciju, koji su rezultati kontrole kvaliteta i gde je nastao otpad ili zastoje. MES pretvara stvarne događaje na proizvodnom terenu u strukturirane podatke.

Jednostavno rečeno, ERP može reći da treba proizvesti 500 komada do određenog roka. MES dokumentuje da je do kraja smene proizvedeno 315 komada, iz koje proizvodne serije, sa kojim parametrima i zašto proizvodnja nije napredovala brže.

Vremenski okvir je takođe različit

ERP obično razmišlja u ciklusima narudžbina, zaliha i planiranja. Rad MES-a, s druge strane, određuje ritam smene, status mašine, pojedinačne operacije i proizvodne serije. Stoga, povratna informacija zabeležena u ERP-u često može biti dovoljna za dnevno ili smensko obračunavanje, ali može biti nedovoljna kada je potrebno reagovati na odstupanja tokom proizvodnje.

ERP ili MES: odluka treba da potiče iz operativnog problema

Uvođenje ili unapređenje ERP-a može biti opravdano ako je glavni problem fragmentacija poslovnih procesa. Na primer, narudžbine, evidencija zaliha, nabavka i fakturisanje postoje u različitim sistemima, osnovni podaci o artiklima nisu jedinstveni ili kreiranje radnih naloga zahteva previše ručnih koraka. U takvoj situaciji, detaljna digitalizacija proizvodnog terena sama po sebi ne rešava osnovni problem upravljanja podacima.

MES postaje posebno opravdan kada su dostupne informacije o proizvodnji kasne, nepotpune ili nepouzdane. Tipičan znak je kada se proizvodni podaci generišu na papirnim radnim listovima ili u odvojenim Excel fajlovima, uzrok otpada se može rekonstruisati samo naknadno, ili menadžeri ne znaju tačno koji radni nalozi kasne. Takođe, MES je potreban kada su praćenje kvaliteta, audit ili zahtevi klijenata u pitanju.

Pitanje nije koji je sistem 'bolji'. Diskretna proizvodna kompanija, čiji je najveći problem netačnost zaliha i obrada narudžbina, možda će prvo trebati urediti ERP stranu. U fabrici gde su dnevni kapacitet, opterećenje mašina, proizvodni parametri i praćenje serija kritični, MES može pružiti bržu i merljiviju operativnu kontrolu.

Kada su ERP i MES potrebni zajedno?

Dva sistema zajedno daju potpunu sliku, ali samo ako je njihova veza svesno planirana. Proizvodni nalog kreiran u ERP-u mora preći u MES za izvršenje. Iz MES-a se mora vratiti količina koja je završena, korišćeni materijali, otpad, utrošeno vreme i - gde je relevantno - rezultati kontrole kvaliteta.

Cilj integracije nije da se svi podaci čuvaju u oba sistema. To obično rezultira paralelnim održavanjem, različitim stanjima i upitnim izveštajima. Umesto toga, potrebno je jasno definisati vlasnika podataka. ERP može biti primarni izvor osnovnih podataka o artiklima, klijentima, narudžbinama i finansijskom obračunu. MES može biti pouzdan sistem za izvršenje proizvodnje, status operacija, događaje vezane za mašine i detaljnu istoriju serija.

Ovo pravilo je posebno važno za kompanije gde pored ERP-a funkcionišu i webshop, sistem za upravljanje skladištem, izvori podataka od dobavljača, veze sa prevoznicima ili jedinstvene interne aplikacije. Proizvodni podaci nisu izolovana informacija: utiču na zalihe, mogućnost isporuke, nabavku, informisanje kupaca i na kraju na finansijsko planiranje.

Kritična pitanja integracije

Pre tehničkog povezivanja, potrebno je definisati poslovna pravila. Kada se proizvodni nalog smatra spremnim za izdavanje? Šta se dešava ako se stvarna potrošnja materijala u MES-u razlikuje od plana? Kako se rukuje delimičnim izvršenjem, ponovnim radom ili otpadom? Koliko često se ažuriraju podaci o zalihama i ko ima pravo na ručnu korekciju?

Ovo nisu samo detalji razvoja. Ako nisu razjašnjeni, integracija može preneti podatke, ali neće stvoriti jedinstveno funkcionisanje. Najčešća greška je da kompanija gradi jedinstvene veze sistema oko postojećih izuzetaka, dok sami procesi ostaju nejasni.

Pre uvođenja, potrebno je mapirati proces

ERP ili MES projekat ne treba započeti poređenjem ekrana i lista funkcija. Prvo treba proći kroz proces od prijema narudžbine do isporuke. Gde se generišu podaci? Gde se vrši ručni prenos? Ko odobrava odstupanja? Na kojoj tački zalihe, rokovi ili status proizvodnje postaju nesigurni?

Istraživanje treba da obuhvati i izuzetke. Standardni proces je obično poznat svima, ali operativno opterećenje često uzrokuju hitne narudžbine, zamenski materijali, blokade kvaliteta, delimične isporuke i naknadne korekcije. Dobro dizajniran sistem ne treba da ih skriva, već da ih reguliše.

Uvođenje je preporučljivo započeti na ograničenom proizvodnom području, porodici proizvoda ili fazi procesa. Tako se može validirati model podataka, korisničko funkcionisanje, logika integracije i potreba za izveštavanjem pre nego što se rešenje proširi na više pogona ili celu paletu proizvoda. Postepeno uvođenje ne znači sporu odluku: služi za upravljanje rizicima i organizacionim promenama.

Na šta obratiti pažnju u arhitekturi sistema?

Vrednost proizvodnog sistema na duže staze zavisi od toga koliko je arhitektura održiva. Tačka-tačka integracije mogu se u početku činiti brzim, ali nakon nekoliko novih sistema ili poslovnih pravila mogu stvoriti teško razumljivu mrežu zavisnosti. Preporučljivo je razmišljati o dokumentovanim interfejsima, evidentiranju prenosa podataka, otpornom na greške obradi i jasnim odgovornostima .

Upravljanje pravima pristupa, evidentiranje promena, planiranje bekapa, monitoring i planiranje kapaciteta takođe nisu zadaci postavljeni nakon implementacije. Ako MES podržava proizvodne odluke, infrastruktura i integracije takođe moraju biti usklađene sa tempom proizvodnje. Saradnja između razvoja, operacija i vlasnika procesa nije stvar pogodnosti, već uslov za kontinuitet sistema.

CGAT u ovakvim situacijama ne pokušava da primeni gotova rešenja na operacije. Polazna tačka su procesi, tok podataka i tehničko stanje postojećih sistema, a zatim se na tome može graditi integracija, jedinstvena proizvodna funkcija ili dugoročno održivo okruženje sistema.

Za ispravnu odluku, na kraju, nije potrebno pitati da li je potreban ERP ili MES 'uopšte'. Treba istražiti koja poslovna odluka danas nema pouzdane podatke, gde organizacija gubi vreme na ručne usklađivanja i koji proces treba prvo staviti pod kontrolu. Kada je to jasno, uloga sistema takođe postaje jasna.